PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kod cr­kvi­ce na vr­hu Ko­šće­la po­či­nju ve­li­ke kri­vi­ne, put se čas pri­bli­ža­va pla­ni­ni Ko­sta­din sa li­je­ve stra­ne, čas skre­će u jed­nu ši­ro­ko iz­vi­je­nu kri­vi­nu pre­ma ju­gu, da bi se u sle­de­ćoj kri­vi­ni opet pri­bli­žio pla­ni­ni. Na jed­noj od po­sled­njih kri­vi­na na­la­zi se fa­bri­ka oruž­ja a oda­tle se, na ma­loj uda­lje­no­sti is­pred nas, vi­di gra­dić Ri­je­ka, smje­šten sa li­je­ve stra­ne ne­u­gled­ne mo­dre rje­či­ce, ko­ja je iz­vor naj­ve­će ri­je­ke u ze­mlji, Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća. Vo­žnja ko­li­ma od Ce­ti­nja do Ri­je­ke tra­ja­la je sat i po, a ko­la se za­u­sta­vlja­ju is­pred jed­nog pre­no­ći­šta u mje­stu, ma­le go­sti­o­ni­ce „Kod ku­le Obod”.
Ne mo­že se za­mi­sli­ti gra­dić ljep­ši od Ri­je­ke, ove ma­le op­šti­ne ko­ja bro­ji 1.600 sta­nov­ni­ka, ko­ja se pro­te­že na li­je­voj oba­li Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća i ko­ja se sa­sto­ji od jed­nog je­di­nog ni­za ku­ća ko­ji je ob­ra­stao du­do­vim sta­bli­ma. Ku­će sa dok­sa­ti­ma i ga­le­ri­ja­ma pod­sje­ća­ju na ita­li­jan­ske gra­do­ve. Na ju­žnom kra­ju gra­da, gdje se na ri­je­ci na­la­zi most ko­ji da­ti­ra još iz tur­skog do­ba, na­la­zi se kra­ljev­ski zim­ski dvo­rac Lje­sko­vac, dok se kra­ljev­ski zo­o­lo­ški vrt sa sr­na­ma i fa­za­ni­ma na­la­zi sa dru­ge (de­sne) oba­le ri­je­ke i pro­te­že se do pla­ni­ne Obod­ska ja­ma. Vi­so­vi pla­ni­ne Ko­sta­din sa sje­ver­ne stra­ne okru­žu­ju grad, a sa ju­žne stra­ne uz­di­že se pla­ni­na od ve­li­kog isto­rij­skog zna­ča­ja: uz­vi­še­nje Obod sa ku­lom u ko­joj je Ivo Cr­no­je­vić, sla­vlje­ni na­rod­ni ju­nak, u sred­njem vi­je­ku sa­gra­dio utvr­đe­ni dvo­rac Obod. Ne­ko­li­ko ku­ća ko­je se na­la­ze na ovoj pla­ni­ni pre­ma ovoj tvr­đa­vi i da­nas se na­zi­va­ju Ri­ječ­ki grad. Ali Obod se na­zi­va i dru­ga pla­ni­na ko­ja je smje­šte­na još ju­žni­je od uz­vi­še­nja Obod, ko­ja u svo­joj unu­tra­šnjo­sti skri­va ogrom­nu pe­ći­nu u ko­ju mo­že sta­ti pe­de­set hi­lja­da lju­di, a ko­ja se is­pod ze­mlje pro­sti­re do Ko­to­ra. Iz nje iz­vi­re cr­no­gor­ski Mi­si­si­pi, Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća.
Moj „otvo­re­ni na­log” u Ri­je­ci se po­ka­zao iz­van­red­nim, jer na­kon što sam po­ka­zao tu is­pra­vu ka­pe­tan na­hi­je i naš do­ma­ćin su se tak­mi­či­li ko će nam vi­še bi­ti na uslu­zi. Pr­va od nji­ho­vih za­jed­nič­kih uslu­ga bi­la je to što su se po­bri­nu­li za vo­di­ča ko­ji je tre­ba­lo da nas naj­pri­je pra­ti u ogrom­noj pe­ći­ni na Obo­du, gdje će­mo, ka­ko su nam re­kli, sre­sti naj­ma­nje hi­lja­du di­vljih go­lu­bo­va. Po­što smo na­mje­ra­va­li da se na ovaj na­čin uvje­žba­mo za lov na vo­di ko­ji je tre­ba­lo da se odr­ži sle­de­ćeg da­na, obe­ća­nje da će­mo na­i­ći na to­li­ko ja­to di­vljih pti­ca u Obod­skoj pe­ći­ni ga­nu­lo nas je ve­o­ma, što je i ra­zu­mlji­vo. Put do pe­ći­ne bio je pri­ja­tan. Na po­čet­ku je taj put vo­dio duž Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća, ko­ja je, ka­ko smo se pri­bli­ža­va­li nje­nom iz­vo­ru, po­sta­ja­la sve sla­bi­ja i sve uža, da bi na kra­ju ostao sa­mo be­zna­ča­jan po­to­čić ko­ji se sa­mo na još jed­nom mje­sti ši­ri i jed­no ma­lo pri­lič­no du­bo­ko je­zer­ce, u ko­me je bi­lo pu­no pa­strm­ki. Ne­da­le­ko od ovog je­ze­ra na­la­zi se kra­ljev­ska ku­gla­na i fa­bri­ka mu­ni­ci­je, iza ko­je smo pro­šli jed­nim polj­skim pu­telj­kom, ko­ji je na­po­la bio pre­kri­ven vo­dom. Za­tim se u tu­žnom stje­no­vi­tom kra­ju po­ja­vi­la jed­na je­di­na ku­ća, za­pra­vo jed­na vo­de­ni­ca, oda­kle se po­la­zi­lo pre­ma pla­ni­ni Obod pre­ko oštrih kli­su­ra i kr­ša, pu­tem ko­ji je za­i­sta bio ne­pri­ja­tan. Ovom ko­zjom sta­zom išli smo oko pet­na­est mi­nu­ta dok se ni­je­smo na­šli na ula­zu ogrom­ne pe­ći­ne. Is­pred pe­ći­ne je, u pot­pu­no isu­še­nom ko­ri­tu Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća, le­ža­la go­mi­la sti­je­na jed­na po­red dru­ge, kao da su ki­klo­pi nji­ma igra­li fud­bal. Mo­ja su­pru­ga i naš sa­put­nik iz Tr­sta, „dra­go­man”, ušli su u pe­ći­nu, dok sam ja uzeo svo­je oruž­je od mo­ga pu­ško­no­sca i na jed­nom stje­no­vi­tom blo­ku za­u­zeo do­bar po­lo­žaj da bih do­bro mo­gao da na­ni­ša­nim „hi­lja­du” go­lu­bo­va ko­ji će se po­pla­ši­ti pri­li­kom ula­ska u pe­ći­nu i iz­le­tje­ti. Moj cr­no­gor­ski „lič­ni lo­vac” bio je po­red me­ne. Ali i po­red to­ga što su mo­ja su­pru­ga i njen pra­ti­lac već bi­li ušli pri­lič­no du­bo­ko u pe­ći­nu, iz pe­ći­ne ni­je iz­le­tio ni­je­dan go­lub na­po­lje; ko­nač­no, na­kon ot­pri­li­ke de­set mi­nu­ta, iz­le­tio je je­dan je­di­ni i za­u­sta­vio se na jed­noj sti­je­ni na ula­sku u pe­ći­nu, na oko osam­de­set ko­ra­ka uda­lje­no­sti od me­ne, je­dva se raz­li­ku­ju­ći od siv­ka­stih sti­je­na ko­je su bi­le slič­ne nje­go­vom per­ju, po­zi­ra­ju­ći mi kao pot­pu­no si­gu­ran ci­lja­ni obje­kat. Po­vu­kao sam oba­rač i po­go­dio sam go­lu­ba, zbog če­ga je moj po­moć­nik is­pu­stio uz­vik ra­do­sti kao po­gla­vi­ca Si­juks In­di­ja­na­ca i ve­li­kim ko­ra­ci­ma je oti­šao, ska­ku­ću­ći sa sti­je­ne na sti­je­nu, da bi do­nio naš lo­vač­ki pli­jen. Ka­da su se mo­ja su­pru­ga i njen pra­ti­lac usko­ro vra­ti­li iz pe­ći­ne, moj Cr­no­go­rac je na­du­gač­ko i na­ši­ro­ko pri­čao na­šem „dra­go­ma­nu” o od­stre­lu go­lu­ba, što mi je naš pre­vo­di­lac ka­sni­je pre­veo: „Re­kao je da ga­đa­te kao pre­sto­lo­na­sljed­nik Cr­ne Go­re, što mo­že da se sma­tra naj­ve­ćom po­hva­lom, po­što je pre­sto­lo­na­sljed­nik Da­ni­lo po­znat kao je­dan od naj­bo­ljih stri­je­la­ca u ze­mlji”. Uosta­lom, i ja sam se ra­do­vao zbog po­got­ka, po­go­to­vu zbog to­ga što je pr­vi me­tak is­pa­ljen u Cr­noj Go­ri po­go­dio svoj cilj. Po­što se ni­je mo­glo vi­dje­ti onih 999 od „hi­lja­du” go­lu­bo­va, ma­lo smo po­sum­nja­li u isti­ni­tost ono­ga što nam je is­pri­čao do­di­je­lje­ni po­moć­nik u lo­vu, ko­ji ni­je sma­trao po­treb­nim da se iz­vi­nja­va, a ko­ji je mlio bez pre­stan­ka kao vo­de­nič­ki ka­men.
(NA­STA­VI­ĆE SE)